Mali tanjiri i tanjirići deluju jednostavno za odlaganje, ali se najbrže oštete kada se često premeštaju i naslažu. Najčešći problem su okrnjene ivice i ogrebotine na glazuri, posebno kod sjajnih i dekorisanih komada.
Razlog je što mala površina oslonca i veća „pokretljivost” u gomili povećavaju trenje pri vađenju. Kada tanjirići stoje u previsokom stubu ili u neusklađenoj kutiji, pritisak se prenosi baš na ivice, a to je najosetljivija tačka.
Prvo definišemo namenu: da li su tanjirići za svakodnevnu upotrebu, sezonsko posuđe ili za vitrinu. Od toga zavisi da li nam treba brzi pristup u ormariću, uredan prikaz u vitrini ili bezbedno pakovanje za ređe korišćenje.
Zatim merimo prečnik i realnu visinu stoga, uključujući razdelnike ili uloške. Na osnovu toga biramo veličinu kutija ili prostora u ormariću tako da ostane malo lufta sa strane, ali ne toliko da se tanjirići „šetaju” pri pomeranju.
Za slaganje bez oštećenja ubacujemo razmak između svakog tanjirića: filc, pena ili papir bez grubih vlakana. Cilj je da glazura ne dodiruje glazuru pri pokretu, a da se ivice ne trljaju pri izvlačenju jednog komada.
Ako tanjirići idu u kutije za desertne tanjire, kutija treba da ima čvrste stranice i stabilno dno. Unutra pravimo segmentaciju ili koristimo kružne razdelnike kako bi se opterećenje rasporedilo, a ivice ostale zaštićene od udaraca.
Za ormariće u kojima se često vadi posuđe bolje rade vertikalni držači za tanjire ili plitke police sa pregradama. Vertikalno odlaganje smanjuje pritisak na ivice jer nema visokog stuba, a svaki komad se izvlači bez povlačenja preko drugih.
U vitrini je prioritet uredan prikaz i stabilnost, pa biramo postolja ili diskretne graničnike koji sprečavaju klizanje. Staklene police zahtevaju protivklizne podloške, a tanjiriće ne guramo do samog ruba kako bismo izbegli kontakt sa okvirom i vibracije pri otvaranju.